Sa poslednjih 50 dinara kupila je sveću – ono što je usledilo niko nije očekivao.
Bilo je Badnje veče. Sneg je u Beogradu padao krupno i tiho, prekrivajući asfalt, parkirane automobile i umorna lica ljudi koji su žurili kućama sa punim kesama. Izlozi su blještali, miris pečenja širio se ulicama, a grad je delovao kao da svi u njemu imaju gde da idu i kome da se vrate. Samo je Marija hodala polako, ruku duboko zavučenih u džepove starog, tankog kaputa, boreći se da suze ne puste na hladnom vetru.
Kod kuće ju je čekao sedmogodišnji Lazar, sam u malom suterenskom stanu. Pre nego što je izašla, pogledao ju je onim svojim krupnim očima i pitao: „Mama, hoćemo li sutra imati česnicu? I pečenicu, kao kod Marka?“ Marija ga je poljubila u čelo i slagala da ide do prodavnice. Istina je bila teža od snega koji je padao. Pre šest meseci sahranila je muža, a pre mesec dana ostala bez posla u pekari koja je zatvorena preko noći.
U džepu je stezala jedan jedini novčić od 50 dinara. To je bilo sve. Nedovoljno za hleb, nedovoljno za mleko, nedovoljno za bilo šta što liči na praznik. Dok je hodala, u glavi joj se vrtelo isto pitanje: kako detetu objasniti da Božić ove godine neće doći? Kako mu reći da nema česnice, nema pečenice, nema čuda?
Koraci su je, skoro sami, odveli ka crkvi Svetog Marka. Zvona su zvonila, a ljudi su ulazili sa upaljenim svećama u rukama. Marija nije bila žena od velikih reči ni glasnih molitvi, ali te večeri je osećala da više nema gde. Ušla je u portu, a miris tamjana i voska zapahnuo ju je jače nego hladan vazduh napolju.
Zastala je pred prodavnicom sveća i otvorila dlan. Na njemu je ležao novčić od 50 dinara. Mogla je da kupi kiflu. Lazar bi se obradovao kifli. Ali nešto u njoj, neka tiha snaga koju ni sama nije razumela, nateralo ju je da pruži ruku prodavačici. „Jednu od pedeset“, rekla je gotovo šapatom.
Držeći sveću, prišla je plamenu. Ruke su joj drhtale dok je gledala kako se vosak topi i mali plamen počinje da treperi. Zatvorila je oči i tada su suze krenule same. Nije tražila bogatstvo, ni posao, ni čudo. Tražila je samo da izdrži.
„Bože“, prošaputala je, „ja više ne mogu. Borila sam se koliko sam znala. Ako Te ima, pogledaj Lazara. On je mali, ne razume gubitke i prazne frižidere. Uzmi Ti odavde, jer ja nemam više snage.“
Poljubila je sveću i ostavila je među stotinama drugih. Osetila je kratku toplinu u grudima, pa se okrenula ka izlazu, znajući da se mora vratiti kući praznih ruku. Tada je osetila nečiju ruku na ramenu.
„Izvinite, gospođo?“
Okrenula se. Pred njom je stajao stariji čovek u crnom kaputu, sa šeširom u ruci. Gledao ju je pažljivo, kao da traži potvrdu nečega što mu ne da mira.
„Da li ste vi… supruga Jovana Petrovića?“
Mariji je zastao dah. „Jesam“, rekla je tiho. „Ali Jovan je preminuo letos.“
Čovek je spustio pogled i prekrstio se. „Nisam znao… Zovem se Dragan. Vaš muž mi je pre deset godina spasao život. Pozajmio mi je sav novac koji je imao i rekao da vratim kad mogu.“
Iz unutrašnjeg džepa izvadio je kovertu i stavio joj je u ruke. „Danas mi nije dalo mira. Morao sam da dođem. Ovde je dug. I još nešto preko. Molim vas, uzmite.“
Marija je gledala u kovertu, pa u crkvu iza sebe. Pre samo nekoliko minuta ostavila je poslednjih 50 dinara i rekla da više ne može. I baš tada, neko je došao sa odgovorom.
Sat kasnije, vrata stana su se otvorila, a Lazar je potrčao ka njoj. Na stolu su se našle kese pune hrane, badnjak, čokolade i brašno za česnicu.
Te noći, dok je dete spavalo sito i mirno, Marija je stajala pred ikonom i znala jedno: onih pedeset dinara nisu bili izgubljeni. Bili su molitva. I neko ju je čuo.
