Odmah sam prepoznala svoj potpis, ali ne i papir na kojem se nalazio. Bio je to zahtjev za kredit sa kućom kao obezbjeđenjem. Datum je bio od prije tri sedmice, baš kada sam ležala u bolnici. Pogledala sam sina. Nije pitao šta držim. Samo je rekao: „Mama, nemoj pred djetetom.“ Tada sam shvatila da je znao.
Snaja je pokušala da istrgne kovertu. Unuka se sakrila iza mene i prošaputala da je papir uzela iz fioke dok je tražila bojice. Zagrlila sam je i zamolila komšinicu da je odvede kod sebe. Nisam htjela da djevojčica sluša kako odrasli jedni druge optužuju, naročito zbog nečega što je ona sasvim slučajno otkrila.
„Kredit još nije odobren“, rekla je snaja, kao da je to trebalo da me umiri. Sin je priznao da duguju novac. Mjesecima su se pretvarali da im posao dobro ide, a sada su pokušavali da založe kuću koja se još vodila na mene. Potpis su prekopirali sa stare saglasnosti. Kaput mi je i dalje visio preko ruke; deset minuta ranije iz te kuće su me izbacivali.
Sutradan sam sa dokumentima otišla u banku i kod advokata. Tamo nisam vikala. Ispričala sam šta se dogodilo i zatražila da se provjeri zahtjev. Tek kada me službenica upitala jesam li ikome dala ovlašćenje, počela sam da plačem. Nisam ga dala. Dala sam ušteđevinu, godine rada i rezervni ključ. Mislila sam da je to dovoljno da budem sigurna među svojima.
Sin je došao uveče. Prvi put bez žene i bez objašnjenja da je sve nesporazum. Sjeo je na prag mog malog stana i rekao: „Nisam znao kako da ti priznam da smo propali.“ Odgovorila sam da bih mu pomogla da je pitao. Njegov dug me uplašio, ali njegova ćutnja dok su me tjerali boljela me više od bilo kojeg iznosa.
Nisam odmah tražila da se isele. Dala sam im vrijeme da pronađu drugi smještaj, a zaštitu svoje imovine prepustila advokatu. Unuka sada dolazi subotom i ostavlja bojice kod mene. Sinu još ne dajem rezervni ključ. Kad pozvoni, otvorim, ali povjerenje ne mogu vratiti jednim zagrljajem. Da li biste svom djetetu dali novu priliku poslije ovakve izdaje?
