Petar je u varoši važio za čoveka kome se niko nije suprotstavljao. Imao je pilanu, zemlju i kuću na tri sprata, a ponos mu je bio veći od svega što je stekao. Jedino što je iskreno voleo bila je njegova ćerka Milica. Za nju je planirao brak „dostojan prezimena“, sa nekim ko ima novac, moć i ugled. Ali Milica je izabrala drugačije – zaljubila se u Ivana, tihog momka koji je radio kao vozač i jedva sastavljao kraj s krajem.
Kada je Milica priznala da je trudna i da želi da se uda za Ivana, Petru se svet srušio. Bes je u njemu pregazio razum. Vikao je, lomio čaše i ponavljao da mu je ćerka osramotila ime. Pred ženom i rodbinom joj je dao izbor koji nije bio izbor: da se odrekne deteta i tog „ništavnog čoveka“ ili da zauvek napusti kuću. Milica je ćutke uzela jaknu i izašla, ne osvrćući se. Petar je zaključao vrata i naredio da se njeno ime više ne spominje.
Godine su prolazile. Milica i Ivan su živeli teško, ali složno. On je radio po dva posla, ona je završila školu uz dete u naručju. Petar je, s druge strane, ostao sam. Supruga mu je umrla, poslovi su propali, imovina se rasprodala. Kada je zdravlje počelo da mu otkazuje, završio je u državnom domu za stare, u sobi bez ikakvih uspomena na nekadašnji život.
Jednog jutra u dom je stigla nova doktorka. Stroga, mirna, sa sigurnim pokretima. Kada je ušla u Petrov sobu i izgovorila njegovo ime, on je podigao pogled i sledio se. Ispred njega je stajala Milica. Nije rekla „oče“, nije pokazala ni bes ni radost. Samo je otvorila karton i počela da ga pregleda, kao svakog drugog pacijenta.
Petar je zaplakao. Prvi put bez ponosa, bez glume. Molio je za oproštaj koji nije zaslužio. Milica ga je lečila – rane, nogu, bol – ali ga nije vratila u svoj život. Dolazila je redovno, brinula o njemu dostojanstveno i tiho. Nije mu dala zaborav, ali mu je dala mir.
Kada je Petar umro, pored kreveta su stajali Milica, Ivan i dvoje odrasle dece koje nikada nije upoznao dok su rasla. Na grobu nije bilo govora ni optužbi. Samo jedan venac i natpis: „Porodica.“
Petar je izgubio ćerku onda kada je izabrao ponos. Dobio ju je nazad tek kada je ostao bez svega – zahvaljujući njenoj dobroti, a ne svojoj zasluzi.
