Milena je sedela za kuhinjskim stolom i gledala u pukotinu na zidu iznad sudopere. Kao da je mogla u toj tankoj liniji pronaći odgovor na sve ono što joj se mesecima skupljalo u grudima. Na stolu je stajala torta od čokolade, još uvek mirisna, ali već napola pojedena. Sama ju je napravila. Bio joj je trideset šesti rođendan. Telefon je povremeno zavibrirao od poruka i emotikona, ali poruka jedne osobe uporno je izostajala. Marko još nije došao kući.
Uveče je svratila njena mlađa sestra Ivana. Ušla je puna energije, sa osmehom i ključevima koji su zveckali dok ih je vrtela oko prsta. Novi „Pežo“, poklon za godišnjicu braka. Sjaj u njenim očima boleo je Milenu više nego da ju je neko udario.
„Jao, vidi kako sam se jedva parkirala, još nisam navikla na veličinu“, smejala se Ivana. „A šta je tebi Marko kupio?“
Milena se nasmešila onim veštačkim osmehom koji se uči godinama. „Ma… sprema nešto za kasnije“, slagala je, spuštajući pogled. Ivana nije primetila gorčinu, ispričala je još par detalja o autu i otišla, ostavivši za sobom miris skupog parfema i tišinu koja je bolela.
Njihov brak je odavno bio na ivici. Kredit u švajcarcima, dve plate koje nikad nisu bile dovoljne, dvoje dece, računi koji su stizali brže nego vazduh u pluća. Ali Milenu nije najviše bolela nemaština. Bolelo ju je to što je Marka gotovo prestala da viđa. Dolazio je kasno, odlazio rano, stalno umoran, stalno odsutan. Počela je da sumnja. U šta – ni sama više nije znala, ali sumnja je jela sve pred sobom.
Kazaljke su pokazivale jedanaest i dvadeset kad se čula brava. Milena se trgnula. Marko je ušao tiho, gotovo kradom. Jakna mu je bila mokra od kiše, lice sivo od umora, a ruke prazne.
„Srećan rođendan“, promrmljao je, ostavljajući ključeve na komodi.
To je bilo sve. Ni cveta. Ni čokolade. Ni pogleda.
„To je to?“ glas joj je prvo bio tih, a onda se slomio. „To je sve, Marko? Pogledaj me! Ponoć je skoro! Sestra mi je danas pokazivala auto, a ti nemaš ni cvet!“
Marko je ćutao, pio vodu sa sudopere.
„Gde si stalno?!“ nastavila je kroz suze. „Ako radiš, gde su pare? Ako imaš drugu – reci mi! Umorna sam od čekanja!“
Marko je polako spustio čašu. Pogledao je u nju, onim pogledom koji nije imao snage za svađu. Zavukao je ruku u džep sakoa i izvadio ključeve. Ne ključeve od kola – već stare ključeve od stana, sa izgrebanim priveskom u obliku kuće. Spustio ih je na sto. Metal je zazveketao o drvo.
„Evo“, rekao je tiho. „To je tvoj poklon.“
Milena ga je gledala zbunjeno.
„Šta to znači?“
Marko je izvadio još jedan papir, presavijen i izgužvan, i gurnuo ga ka njoj.
„Pročitaj.“
Ruke su joj drhtale dok je čitala. Banka. Pečat. Potpis. A onda rečenica koja joj je oduzela dah: Hipoteka u celosti isplaćena. Datum – današnji.
„Ja… kako?“ šapnula je.
Marko je seo naspram nje, teško. „Noćima sam vozio taksi. Posle posla. Vikendom sam radio selidbe. Nisam hteo da znaš dok ne završim. Hteo sam da bar jedno od nas diše mirno.“
Tišina se spustila na kuhinju. Sva njena sumnja, bes, zavist – sve se srušilo u jednom trenutku. Milena je ustala, prišla mu i kleknula ispred njega, jecajući.
„Oprosti mi… nisam znala“, ponavljala je.
Marko joj je položio ruku na kosu, umorno, ali nežno.
Te noći nisu slavili glasno. Jeli su tortu kašikom, iz istog tanjira. Na stolu su stajali ključevi i papir vredniji od bilo kog automobila. Milena je shvatila da joj muž nije kupio poklon – kupio joj je mir. A to se ne meri novcem.
