Za Radu, u selu se govorilo da je „gospođa“. Njena kuća imala je najvišu ogradu, najskuplju fasadu i najhladniji osmijeh. Otkako je ostala udovica sa stranom penzijom, Rada je sjedila u svojoj plišanoj fotelji kao na prijestolju i dijelila presude svima.
A niko nije bio kriv kao njena snaja Milica.
Milica je došla „bez miraza“. Jedna torba, par haljina i tihe oči. Udala se za Radinog sina Petra, dobrog, ali slabog čovjeka, naviknutog da majka govori umjesto njega.
„Milice!“ vikala bi Rada, lupajući štapom o pod. „Ova kafa je mlaka! Jesam li ti rekla da se šolja zagrijava? Ali šta ti znaš – odrasla si na vodi i krompiru. Nisi ti za ovu kuću, tebe je moj Petar izvukao iz bijede.“
Milica bi ćutala. Uzela bi šolju, oprala je i skuhala novu kafu. Ruke su joj bile ispucale od varikine, leđa savijena od ribanja. U toj kući nije bila snaha – bila je inventar.
Rada je imala dvije kćerke – Snežanu i Mirjanu. Njene „zlatne“. Udane u grad, u krznu i parfemima, dolazile su rijetko, ali su uvijek bile dočekane kao kraljice.
„Nemojte vi ništa raditi“, govorila bi Rada. „Milica će.“
Snežana i Mirjana donosile su parfeme.
Milica je donosila čiste pelene, ručak i tišinu.
Godinama.
Sve dok jednog popodneva Rada nije pala sa fotelje.
Moždani udar. Težak.
Preživjela je, ali joj je pola tijela ostalo nepokretno. Govor se pretvorio u nerazumljivo mrmljanje. Pogled – bistar.
Kad su je vratili iz bolnice, „zlatne kćerke“ su došle samo da se dogovore.
„Mi ovo ne možemo“, rekla je Mirjana, gledajući u sat.
„Dom je najbolje rješenje“, dodala je Snežana. „Ionako neće znati gdje je.“
Rada ih je gledala. Čula je svaku riječ.
Tada je Milica, ona „sirotinja“, stala pored kreveta.
„Neće u dom“, rekla je tiho.
„Kako molim?“ Snežana se okrenula.
„Dok sam ja živa, ona ostaje ovdje.“
Petar je ćutao.
Sestre su slegnule ramenima i otišle.
I tada je počelo ono što niko nije očekivao.
Milica je Radinu oholost prala toplom vodom. Presvlačila je pet puta dnevno. Hranila kašičicom. Budila se noću zbog njenog kašlja. Nikad nije rekla ružnu riječ. Nikad.
Jedne noći Rada je dobila visoku temperaturu. Milica je sjedila pored kreveta do zore. Kad je starica pokušala da izusti „voda“, Milica ju je podigla i dala joj da pije, držeći joj glavu na grudima.
Tada je Rada skupila svu snagu u jedinoj ruci koja joj je ostala poslušna i uhvatila Milicu.
Plakala je.
Ne od bola.
Od istine.
Milica joj je poljubila čelo.
„Znam, majko“, rekla je tiho. „Sve znam.“
Rada je umrla tog jutra, držeći ruku žene koju je cijeli život ponižavala.
Na sahrani su kćerke plakale glasno, govoreći kako je majka bila „anđeo“.
Milica je stajala po strani, bez crnine, jer je nije imala.
Ali jedino je ona znala –
da je Rada otišla mirna,
jer je na kraju puta dobila čašu vode
iz ruke koja ju je, uprkos svemu,
voljela ljudski.
