Svadba u restoranu „Jezero“ bila je događaj o kojem se pričalo mesecima. Petsto zvanica, najskuplji trubači sa juga, volovi na ražnju i dekoracija od prirodnog cveća koja je koštala kao manji stan. Za glavnim stolom sve je ličilo na bajku. Mlada Anđela, tek punoletna lepotica iz skromne porodice, sedela je pored svog muža Zorana, naslednika najveće pilane u kraju. Gosti su nazdravljali, kum je dizao pevačicu na sto, a Anđelini roditelji su plakali od sreće, uvereni da im je ćerka „upala u med“.
Ali ispod skupih belih stolnjaka krio se pakao.
Zoran je već bio mrtav pijan. Lice mu je bilo crveno, iskrivljeno u ciničan osmeh, a pogled mutan od alkohola. Dok je desnom rukom dizao čašu i smeškao se gostima, levom je ispod stola snažno stezao Anđelin zglob. Nije to bio dodir ljubavi, već upozorenje. Njegovi grubi prsti zarivali su se u njenu kožu dok su se modrice već nazirale ispod čipke venčanice.
„Šta je, princezo?“ promrmljao je uz njen obraz, zadahom na rakiju. „Što si se ukočila? Vidim kako gledaš okolo. Samo čekaj da se ovo završi. Kad ostanemo sami, naučiću te redu. U mojoj kući se zna ko ćuti i ko sluša.“
Stisak je pojačao. Anđela je jedva zadržala krik.
Srce joj je lupalo kao zarobljeno. Znala je kakav je Zoran – priče su kružile godinama – ali su je ubeđivali da će se „smiriti kad se oženi“. Sada je shvatila da se takvi ne smiruju. Pogledala je prema roditeljima koji su igrali kolo, nesvesni da im je ćerka upravo dobila prvu pretnju. Sramota ju je prikovala za stolicu.
„Da… čula sam“, prošaputala je.
„Tako i treba“, nasmejao se i pustio je. „Sad idi u WC. Razmazala si se. Imaš tri minuta. Ako te ne bude – dolazim po tebe.“
Ustala je na drhtavim nogama i probijala se kroz gužvu dok su joj gosti čestitali i tapšali je po ramenu. Uletela je u ženski toalet i zaključala se u kabinu. Naslonila je čelo na hladne pločice i zaplakala. Podigla je rukav i videla jasne otiske njegovih prstiju. To je bila njena budućnost.
Tada su se vrata toaleta otvorila.
U ogledalu je ugledala Desanku, Zoranovu majku. Ženu uvek u senci, tihe korake i pognute glave. Lice joj je bilo umorno, ispisano godinama ćutanja. Anđela se sledila.
Desanka je zaključala vrata i prišla joj. Bez reči je zavrnula rukav. Na njenoj ruci videli su se ožiljci – stari i novi. Trideset godina braka stalo je u tu kožu.
„Prvi put me udario na dan svadbe“, rekla je tiho. „Rekli su mi da ćutim. I ćutala sam. Oni se ne menjaju, dete. Zoran je isti.“
Izvadila je maramicu sa svežnjem novca i ključeve starog „Golfa“.
„Uzmi. Beži. Dok još možeš.“
Anđela je zaplakala. „A vi?“
Desanka se jedva primetno osmehnula. „Ja sam svoje već odživela. Večeras bar znam da sam jednu dušu spasila.“
Otključala je vrata i gurnula je napolje.
„Trči. I ne okreći se.“
Anđela je pobegla u noć. U sali je Zoran i dalje nazdravljao, nesvestan da mu je mlada nestala – a da ga u toaletu čeka majka koja se, prvi put u životu, više ničega ne boji.
