Ugalj je nestao preko noći – ali ono što je našao u šupi rasplakalo ga je… Zima u Sarajevu, naročito na Bistriku, zna biti surova. Ulice su strme i uske, stepenice klizave, a kad se magla spusti niz brda, hladnoća ulazi u kosti. Dedo Rasim je živeo sam u jednoj takvoj ulici, u staroj kući koja je pamtila i careve i ratove. Sa osamdeset godina na leđima i išijasom koji mu je zaključavao nogu pri svakom koraku, zimu je dočekivao sa strepnjom. Deca su mu bila rasuta po svetu, a komšiluk više nije bio onaj stari – nestale su kahve i razgovori, a pojavili se neki novi ljudi, momci u kapuljačama koje nije poznavao.
Jednog sivog utorka stigao je kamion s ogrevom. Rasim je mesecima štedeo da kupi tri tone uglja i dva metra bukovih drva, jedinu garanciju da neće promrznuti do proleća. Vozač je nervozno trubnuo i doviknuo:
„Dedo, ne mogu u avliju, led je. Istresam ovde pa ti kako znaš.“
Pre nego što je Rasim stigao da kaže išta, ugalj i drva su se sručili nasred ulice. Kamion je otišao, a pred starcem je ostala crna planina.
Oslonjen na štap, Rasim je gledao u ugalj i znao da je nemoćan. Pokušao je da lopatom zahvati malo, ali mu je bol presekao leđa i naterao ga da se uhvati za ogradu. Novca da plati nekoga više nije imao. Preko puta su sedeli momci sa zidića, smejali se i slušali muziku. Rasim je spustio pogled, uveren da će mu noć doneti još jednu nevolju.
Kad je pao mrak, ugalj je ostao napolju. Rasim je zaključao kuću, ugasio svetlo i legao obučen, osluškujući. Čuo je glasove, lopate, šuškanje. Srce mu je tuklo kao ludo. Bio je siguran da ga kradu. Ležao je nepomično, moleći Boga da mu barem vrata ne razvale.
Ujutru je ustao promrzao. Prvi pogled kroz prozor presekao mu je dah – ulica je bila prazna. Nije bilo ni traga od uglja ni drva.
„Odneli su sve…“ promucao je.
U panici je izašao u dvorište i krenuo ka šupi, tek da vidi da li je bar brava čitava.
Vrata šupe su zaškripala, a Rasim je ostao ukopan. Unutra je bilo sve – sav ugalj i sva drva, složeni savršeno uredno. Ugalj poređan u pravilne redove, drva iscepana i složena do plafona, pod pometen. Na jednoj cepanici bio je zakačen papirić.
„Dedo Rasime, videli smo da ne možeš sam. Kad si legao, mi smo sve uneli. Ne zameri. Nek ti je toplo. Komšije sa zidića.“
Rasim je sjeo na panj i zaplakao. Ne zbog uglja, nego zbog stida. Shvatio je da je pogrešno sudio po izgledu i da su mu oni kojih se najviše bojao zapravo spasili zimu. Tog jutra nije dobio samo ogrev – dobio je veru da dobri ljudi još postoje, samo se nekad kriju tamo gde ih najmanje očekujemo.
