1993\. SPASAO SAM DEČAKA U RATU, A POSLE 33 GODINE POJAVIO SE NA MOJIM VRATIMA I OTKRIO MI NEVEROVATNU TAJNU!A onda – letos. Moja ćerka se vratila kući sa fakulteta i rekla mi da želi da me upozna sa jednim čovekom. Rekla je da je upoznala nekoga ko ima neobičnu životnu priču i da misli da bi me ona mogla zanimati.
Nisam mnogo razmišljao o tome. Sve dok jednog popodneva nisam čuo zvono na vratima.
Otvorio sam. Preda mnom je stajao visok čovek, tamne kose, sa osmehom koji mi je iz nekog razloga delovao poznato. U rukama je držao malu, staru kutiju.
„Da li ste vi bili vojnik 1993. godine?“, upitao je tihim glasom.
Srce mi je zastalo.
„Jesam“, odgovorio sam. „Zašto pitaš?“
Čovek je spustio pogled, otvorio kutiju i izvadio iz nje izbledeli omot čokoladice.
„Jedan vojnik mi je dao ovo kada sam imao sedam godina. Bio sam sam, gladan i nisam znao gde su mi roditelji. Taj čovek me je odveo na sigurno.“
Osetio sam kako mi noge klecaju.
„Amire?“, prošaputao sam.
Oči su mu se napunile suzama.
„Čika, tražio sam vas više od trideset godina.“
Zagrlili smo se nasred hodnika. Dva odrasla čoveka plakala su kao mala deca. Moja ćerka je stajala pored nas, ne shvatajući šta se upravo dogodilo.
A onda mi je Amir rekao nešto zbog čega sam morao da sednem.
„Nisam došao samo da vam zahvalim. Došao sam da vam kažem šta se dogodilo posle onog dana. I da vam otkrijem nešto što niste mogli ni da naslutite…“
Kada sam čuo njegove sledeće reči, shvatio sam da taj susret na poljani nije promenio samo njegov život. Promenio je i moj, a da to nisam znao pune 33 godine.
