Pročitao sam taj zahtjev najmanje dvaput. U njemu je pisalo da su mu roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći i da samostalno snosi troškove sahrane. Moja žena je tog jutra ustala prije mene da mi spakuje doručak. Nisam znao šta više boli: njegova laž ili to koliko je pažljivo opisao našu smrt.
Direktor je pozvao sina da siđe. Kada nas je ugledao zajedno, prvo je pitao zašto nisam na svom radnom mjestu. Onda je vidio dokument. Počeo je objašnjavati da je riječ o pozajmici i nesporazumu. Pitao sam ga samo zna li njegova majka da je mrtva. Poslije toga više nije gledao u mene.
Nisam tražio da ga otpuste, niti sam obećao da ću mu pomoći da prikrije ono što je uradio. Rekao sam direktoru da se time bave po pravilima firme. Sinu sam poručio da će sam objašnjavati kako je dobio novac. Prvi put nisam požurio da između njega i posljedica postavim svoja leđa.
Kući je došao uvečer. Žena ga je pustila unutra, a ja sam ostao za stolom. Priznao je dugove od klađenja. Novac od firme trebao je zatvoriti jedan dug, ali je pokušao dobiti još i izgubio ga. Nije nam rekao jer je znao da više nemamo zemlje za prodaju. Tu rečenicu je jedva izgovorio.
Nismo prodali stan. Pomogli smo mu da potraži stručnu pomoć, a vraćanje novca dogovarao je sam sa svojim poslodavcem. Majka mu je rekla da će biti uz njega dok radi na problemu, ali da više neće lagati za njega. Meni se izvinjavao zbog novca. Rekao sam mu da najprije mora razumjeti zašto me zvao „majstore”.
Još radim u istoj zgradi. Jednog jutra prišao mi je pred kolegama, uzeo kantu iz ruke i rekao: „Tata, hajde da popijemo kafu.” Nisam od toga napravio veliko pomirenje. Sjeo sam s njim, ali sam prvi put pustio da on plati račun. Biste li pomogli djetetu da se izvuče iz problema nakon što je zbog novca proglasilo vlastite roditelje mrtvima?
