Naime, imaju mogućnost da kupe stan odmah iznad mog, ali su prije konačne odluke željeli da me pitaju nešto veoma neobično.
U pismu su napisali:
„Poštovani komšija, mi smo mladi bračni par sa dvoje male djece. Čuli smo da živite sami i da radite u smjenama. Pošto imamo malu djecu koja ponekad trče, igraju se i prave buku, željeli bismo znati da li bi vam to smetalo. Ne bismo voljeli da vam narušavamo mir, posebno kada odmarate poslije noćne smjene.“
Kada sam pročitao pismo, ostao sam bez riječi.
Već godinama živim u ovoj zgradi i nikada me niko nije pitao da li mi nešto smeta. Naprotiv, često sam morao moliti komšije da malo utišaju muziku kako bih mogao odspavati poslije posla.
Uzeo sam papir i napisao im odgovor:
„Drage buduće komšije, hvala vam što ste pokazali toliko obzira prema čovjeku kojeg još niste ni upoznali. Djeca treba da se igraju, smiju i uživaju u djetinjstvu. Nemojte se brinuti zbog mene. Ako kupite stan, biće mi drago da vas upoznam.“
Sutradan sam u sandučiću pronašao novu kovertu.
Unutra je stajala kratka poruka:
„Hvala vam od srca. Iskreno, plašili smo se vašeg odgovora jer je naše najmlađe dijete autistično i ponekad zna biti glasnije. Zbog toga su nas prethodne komšije često vrijeđale i osuđivale.“
Tada sam shvatio zašto su se toliko brinuli.
Odmah sam im napisao još jednu poruku:
„Kupite taj stan. Vaša djeca su ovdje dobrodošla. A ako vam ikada zatreba pomoć, na mene možete računati.“
Nekoliko dana kasnije upoznao sam ovu porodicu, a ono što mi je njihov dječak uradio pri prvom susretu natjeralo me da zaplačem. Prišao mi je, pružio mali crtež naše zgrade i rekao: „Mama kaže da ćemo ovdje konačno imati dobrog komšiju.“
Ponekad je potrebno tako malo da nekome vratimo vjeru u ljude. ❤️
