„Ne mogu više da krijem istinu! Kako možeš da se pretvaraš da ti je najbolji prijatelj, a da ga iza leđa ovako ponižavaš? Taj čovek ti je pomagao kad niko drugi nije hteo, a ti ga se sada stidiš samo zato što nema novca!“
Stajao sam iza vrata kao ukopan. Nisam mogao da verujem šta čujem.
Tada je moj najbolji drug izgovorio rečenicu koja me je pogodila pravo u srce:
„Zar stvarno misliš da želim da mi on bude kum? Pogledaj kako se oblači! Sramota me je pred tvojom porodicom. Pozvao sam ga samo zato što nisam imao srca da ga odbijem.“
Osetio sam kako mi suze naviru na oči. Čovek kome sam godinama davao poslednji dinar, kome sam pomagao i kad sam jedva imao za sebe, sada se mene stideo.
Tiho sam se okrenuo i krenuo prema izlazu. Ali baš kad sam uhvatio kvaku, mlada je izgovorila nešto zbog čega sam zastao.
„Onda treba da znaš jednu stvar. Tvoj kum je juče došao kod mene i dao mi kovertu sa 3.000 evra. Rekao je da ti nikada ne kažem, jer zna da nemate dovoljno novca za svadbu. To je bila sva njegova ušteđevina!“
Nastala je potpuna tišina.
A onda sam čuo korake iza sebe. Drug je otvorio vrata, pogledao me u oči i shvatio da sam čuo svaku reč.
Ali ono što sam mu tada rekao promenilo je sve…
