Ostao sam bez reči. Nisam mogao da verujem šta me šef pita. Pogledao sam ga pravo u oči i rekao:
„Nikada je nisam ni dodirnuo! Jesam li nekada pomislio da je lepa? Jesam. Ali nikada nisam prešao granicu niti sam joj rekao nešto nepristojno.“
Šef je uzdahnuo i rekao da je situacija ozbiljna i da će morati da pokrene postupak. Osećao sam kako mi se ceo svet ruši. Deset godina sam radio u toj firmi, nikada nisam imao nijednu prijavu, a sada mi je ugled visio o koncu.
Kada sam izašao iz kancelarije, koleginica je sedela za svojim stolom. Pogledala me, spustila glavu i počela da plače.
Sutradan me je pozvao kolega koji je radio na održavanju računara.
„Moramo hitno da razgovaramo. Znam nešto što bi moglo potpuno da promeni tvoju situaciju.“
Našli smo se posle posla. Pokazao mi je poruke koje mu je koleginica poslala nekoliko dana ranije. U njima je pisala da se plaši otkaza jer je napravila veliku grešku na poslu i da joj je neko predložio da mene optuži kako bi skrenula pažnju sa sebe.
Nisam mogao da verujem svojim očima.
Odmah sam tražio novi sastanak sa šefom i predstavnikom ljudskih resursa. Pokazao sam im poruke i zatražio da se sve činjenice pažljivo provere.
Tri dana kasnije pozvali su me u kancelariju. Tamo je sedela i ona.
Plakala je i rekla:
„Žao mi je. Nisam znala kako drugačije da sačuvam posao. Ali postoji još nešto što morate da znate…“
A kada je izgovorila ime osobe koja joj je predložila da me optuži, shvatio sam da je prava priča mnogo ozbiljnija nego što sam mislio…
