Ja: „Kako o čemu pričam? Čula sam da si se vratio kući prije nekoliko minuta. Čak sam čula i kako otvaraš vrata i hodaš po hodniku.“
On mi odgovara: „Ljubavi, ja sam na poslu od sedam sati. Nisam se vraćao kući. Jesi li sigurna da nisi sanjala?“
U tom trenutku krv mi se sledila u žilama. Ustala sam iz kreveta i polako krenula prema stepenicama. Tada sam ponovo čula korake, ovaj put iz kuhinje.
Odmah sam nazvala muža i šapatom mu rekla: „Neko je u našoj kući!“
Rekao mi je da zaključam vrata spavaće sobe i odmah pozovem policiju. Poslušala sam ga, ali dok sam zaključavala vrata, čula sam kako se neko penje stepenicama.
Koraci su se zaustavili tačno ispred moje sobe. Zatim je neko tri puta pokucao.
Nisam smjela ni da dišem. A onda sam čula glas koji mi je bio veoma poznat.
„Otvori, ja sam. Zaboravio sam ključ.“
Bio je to glas mog muža!
Pogledala sam telefon. Moj muž je još uvijek bio na vezi sa mnom i govorio: „Ne otvaraj! Ja sam na poslu, upravo krećem kući!“
Nikada u životu nisam osjetila toliki strah. Poslije nekoliko minuta čula sam policijske sirene, a zatim galamu u prizemlju.
Kada su policajci konačno otvorili vrata moje sobe, rekli su mi nešto što nikada neću zaboraviti.
U kući su pronašli nepoznatog muškarca koji je imao kopiju našeg ključa. Ispostavilo se da nas je neko već danima posmatrao i znao tačno kada moj muž odlazi na posao.
Od tog jutra više nikada nisam ostajala u kući bez zaključanih vrata. Ali jedno pitanje me i danas proganja: Kako je taj čovjek znao da me pozove glasom toliko sličnim glasu mog muža?
