…i ugledala ga kako nepomično leži pored kreveta. U prvom trenutku pomislila sam da se šali, ali kada sam ga pozvala po imenu, nije odgovarao.
Srce mi je počelo lupati kao ludo. Prišla sam mu, pokušala da ga probudim, ali nije reagovao. Odmah sam pozvala hitnu pomoć.
Dok smo čekali lekare, klečala sam pored njega i plakala. Poznavali smo se tek nekoliko dana, ali nikada u životu nisam osetila toliki strah.
Lekari su brzo stigli i odvezli ga u bolnicu. Jedan od njih rekao mi je da je verovatno izgubio svest zbog ozbiljnog zdravstvenog problema.
Provela sam celu noć u bolničkom hodniku, čekajući bilo kakvu vest.
Ujutru je izašao doktor i rekao:
„Imali ste neverovatnu sreću što ste bili pored njega. Da ste čekali još samo malo, pitanje je kako bi se sve završilo.“
Ispostavilo se da je imao ozbiljan poremećaj srčanog ritma za koji nije ni znao.
Kada se probudio, držao me je za ruku i tiho rekao:
„Znaš li zašto sam ti rekao da zatvoriš oči?“
Odmahnula sam glavom.
„Odjednom mi se zavrtelo i osetio sam snažan pritisak u grudima. Nisam želeo da te uplašim. Mislio sam da će proći za nekoliko sekundi.“
Zaplakala sam i zagrlila ga.
Narednih dana posećivala sam ga u bolnici. Naša veza, koja je počela sasvim slučajno, postala je mnogo ozbiljnija.
Ali nedelju dana kasnije, kada je trebalo da ga otpuste, u bolničku sobu ušla je starija žena.
Pogledala me od glave do pete i upitala:
„Ti si ta devojka koja mu je spasila život?“
Klimnula sam glavom.
Tada je iz torbe izvadila jednu fotografiju i rekla:
„Onda postoji nešto što moraš da saznaš o njemu pre nego što odlučiš da ostaneš s njim…“
