…kako moj tata potpuno mirno kaže:
„Momče, ako si završio s nošenjem moje ćerke, mogao bi prvo da obučeš pantalone pa da se upoznamo kao ljudi!“
U tom trenutku poželela sam da propadnem u zemlju.
Moj dečko je stajao nasred dnevne sobe, potpuno zbunjen, dok su mama, tata i moj mlađi brat sedeli na kauču i gledali nas.
„Dobro veče… Izvinite, nisam znao da imamo goste“, promucao je.
Tata ga je pogledao i odgovorio:
„Nismo mi gosti, mladiću. Mi smo njeni roditelji!“
Mama je pokušavala da sakrije osmeh, a brat se toliko smejao da je morao da izađe iz sobe.
Ja sam samo stajala crvena kao paprika.
„Tata, molim te, nemoj sada!“, rekla sam.
Ali moj otac, poznat po tome što nikada ne propušta priliku za šalu, nastavio je:
„Vidim ja da je policija danas baš vredno radila. Samo mi nije jasno je li ovo neka posebna akcija ili redovna kontrola?“
Svi su prasnuli u smeh, osim mog dečka.
On je brzo otišao da se obuče, a ja sam pokušala roditeljima da objasnim kako nisam znala da će doći.
Kada se vratio, uredno obučen, pružio je ruku mom ocu.
„Drago mi je što smo se upoznali. Žao mi je zbog neprijatne situacije.“
Tata ga je nekoliko sekundi ozbiljno posmatrao, a zatim rekao:
„Sedi, sine. Nisi ti prvi koji se zaljubio. Ali sledeći put proveri ima li nekoga u dnevnoj sobi.“
Pomislila sam da je najgori deo večeri konačno prošao.
Međutim, tokom večere moj otac je počeo da postavlja neobična pitanja.
„Koliko dugo radiš u policiji?“
„Pet godina“, odgovorio je moj dečko.
„A gde si radio pre nego što si prešao u ovu stanicu?“
Kada je moj dečko izgovorio ime grada, tata je odjednom prestao da se smeje.
Spustio je viljušku i pažljivo ga pogledao.
„Čekaj malo. Kako se prezivaš?“
Moj dečko je odgovorio.
Tata je prebledeo.
Mama ga je zabrinuto upitala šta se dogodilo.
On je ustao, otišao do ormara i izvadio staru fotografiju.
Na njoj je bio moj otac, još kao mlad čovek, pored policajca u uniformi.
„Poznaješ li ovog čoveka?“, upitao je mog dečka.
Moj dečko je uzeo fotografiju i nekoliko trenutaka je posmatrao.
A onda je tiho rekao:
„Naravno da ga poznajem. To je moj otac. Poginuo je na dužnosti kada sam imao deset godina.“
U sobi je nastala potpuna tišina.
Moj tata je seo na stolicu, a oči su mu se napunile suzama.
„Tvoj otac mi je spasao život“, izgovorio je drhtavim glasom. „Da nije bilo njega, moja ćerka danas ne bi imala oca.“
Nisam mogla da verujem šta čujem.
Čovek kojeg volim bio je sin čoveka kojem moj tata duguje život!
Moj dečko je ostao potpuno zatečen.
„Nikada mi niko nije ispričao tu priču“, rekao je.
Tata je duboko uzdahnuo.
„Postoji razlog zašto ti nisu rekli. Ali mislim da je došlo vreme da saznaš istinu.“
Zatim je iz stare fascikle izvadio kovertu na kojoj je bilo napisano ime oca mog dečka.
„Ovo mi je tvoj otac ostavio nekoliko dana pre smrti. Zamolio me je da ti predam kada dođe pravo vreme.“
Dečko je otvorio kovertu drhtavim rukama.
Unutra je bilo pismo.
Pročitao je prvih nekoliko redova i odjednom počeo da plače.
Prišla sam mu i zagrlila ga.
„Šta piše?“, upitala sam.
Pogledao je mog oca i izgovorio:
„Ovde piše da moj otac nije poginuo onako kako su mi svi govorili. I da je vaš otac jedini čovek koji zna šta se zaista dogodilo te noći.“
Moj tata je spustio glavu.
A onda je rekao nešto zbog čega smo svi zanemeli:
„Sine, tvoj otac je te noći spasao dva života. Jedan je bio moj, a drugi pripada osobi koja upravo sedi za ovim stolom.“
Pogledala sam majku, brata, pa svog dečka.
Ali kada je tata izgovorio ime te druge osobe, shvatila sam da naš susret možda uopšte nije bio slučajan…
