Crni, glomazni džip sa zatamnjenim staklima polako se peo uz brdo, podižući oblak prašine na starom seoskom putu. Deda Života je sjedio na tremu svoje kuće, na onoj niskoj drvenoj stolici koju je sam napravio prije četrdeset godina. Gulio je jabuku čakijom i gledao u to čudovište od auta koje mu ulazi u avliju. Znao je ko dolazi. Njegov sin Dragan mu je već mjesecima probijao glavu preko telefona.
Auto je stao. Iz njega je prvo izašao Dragan. Nosio je odijelo koje mu je bilo malo tijesno oko struka i cipele koje nisu bile za hodanje po zemlji. Za njim je izašao čovjek u skupom kaputu, sa aktovkom u ruci i naočarima za sunce, iako je bilo oblačno. Bio je to investitor, gospodin Kostić.
“O, domaćine! Pomaže Bog!” viknuo je Dragan preglasno, glumeći neku veselost. Prišao je ocu i poljubio ga u ruku, ali Života je osjetio da mu je dlan znojav. “Evo, tata, doveo sam gospodina Kostića. Čovjek je ozbiljan. Došao je da vidi zemlju, pa da završavamo ono.”
Života je polako ustao. Nije se rukovao. Samo je klimnuo glavom. “Dobro došli. Sjedite. Rakija je na stolu.” Investitor je sjeo, ali nije uzeo čašicu. Odmah je izvadio neke mape i papire. Počeo je da priča brzo, koristeći riječi koje Života nije razumio: “kvadratura”, “parcelizacija”, “eko-rizort”, “bungalovi”. Gledao je preko Životinog ramena, u brdo, u rijeku koja je tekla na dnu imanja, kao da mjeri plijen.
“Gospodine Života,” rekao je Kostić, kucnuvši prstom po papiru. “Lokacija je savršena. Rijeka, šuma, pogled. Moji arhitekti su već napravili plan. Ovdje gdje vam je štala, tu bi išao bazen. A gore, gdje je voćnjak, tu bi bili apartmani. Nudimo vam cijenu koju niko u ovom kraju nije dobio. Sto hiljada eura. U kešu. Odmah.”
Dragan je poskočio. Oči su mu zasijale. “Tata, čuješ li? Sto hiljada! Možeš da kupiš dva stana u Beogradu. Da se griješ na dugme. Da ne cijepaš drva pod stare dane. Da budeš gospodin čovjek. I unucima da ostane.”
Života je ćutao. Gledao je u svoje ruke, ispucale od rada, crne od oraha koje je juče kupio. Onda je pogledao u Dragana. Vidio je u sinovljevim očima pohlepu, ali i neku muku. Dragan se zadužio, pritisle su ga banke, žena, život u gradu koji košta. Vidio je Života sve to. “Sto hiljada, kažeš?” upitao je Života tiho. “I ja plaćam porez na prenos!” dodao je investitor slavodobitno, gurnuvši ugovor i zlatnu olovku prema starcu. “Samo ovdje potpišite, i sutra su pare na računu.”
U avliji je nastala tišina. Čuo se samo lavež psa Šarova negdje iza kuće i šum vjetra. Dragan je zadržao dah. Mislio je da je gotovo. Tata će potpisati. Riješiće se bede. Života je uzeo olovku. Okretao ju je u prstima. Bila je teška, hladna. “Lijepe pare,” rekao je Života. “Velike pare za jednog seljaka.” Onda je spustio olovku. Nije potpisao. “Ali prije nego što išta potpišem,” rekao je polako, ustajući, “hoću da prošetamo. Samo do onog drveta dole. Do kruške.”
Dragan je prevrnuo očima. “Tata, daj, nemoj sad da odugovlačiš. Čovjek žuri.” “Ako žuri, neka ide,” presjekao je Života glasom koji nije trpio pogovor. “A ako hoće moju zemlju, mora da vidi šta kupuje. Idemo.”
Stigli su do stare kruške “karamanke” na dnu imanja. Stablo je bilo nakrivljeno od vetrova, a kora ispucala kao Životine ruke. Investitor je nervozno gledao u svoje blatnjave cipele, ali Života je prišao drvetu i stavio dlan na njega, nežno, kao da miluje unuka po kosi. “Vidiš li ovo drvo, Dragane?” upitao je tiho. “Tvoj deda ga je posadio na dan kad sam se ja rodio. To je bilo pre sedamdeset i pet godina. Pod ovim drvetom sam prvi put poljubio tvoju majku. Sećaš li se majke, sine?”
Dragan je progutao knedlu. Pogledao je u stranu. “Sećam se, tata. Ali kakve to veze ima sa…” “Ima veze!” zagrmeo je Života, a glas mu je prvi put zadrhtao. “Pod ovim drvetom si ti napravio prve korake. Tu, na toj grani, visila je tvoja ljuljaška. Tvoja majka je sedela ovde dok si ti trčao za pilićima i smejala se. Ona je volela ovu zemlju. Njeno srce je u ovoj zemlji.”
Života se okrenuo ka investitoru, uspravan kao spomenik. “Gospodine, vi ovde vidite plac. Vidite kvadrate, bazene i profit. A ja vidim znoj mog oca. Vidim sreću moje žene. Vidim detinjstvo mog sina. Vi hoćete da kupite moje uspomene i da ih betonirate.” Onda je pogledao Dragana pravo u oči. Taj pogled je bio težak kao crna zemlja. “Ako uzmem te pare, Dragane, potrošićemo ih. Kupićemo stanove, kola, gluposti. Pare dođu i odu. Ali ako prodam ovo, prodao sam obraz. Prodao sam dedu. Prodao sam majku. I prodao sam tebe.”
Dragan je stajao nepomično. Vetar je zašuštao u krošnji kruške. Odjednom, pred očima mu se stvorila slika: on kao mališan, majka koja mu briše musavo lice baš tu, pod tim drvetom. Osetio je stid. Vreo, nepodnošljiv stid koji mu je zapalio obraze. Shvatio je da je zbog dugova i “lakog života” bio spreman da isčupa sopstveni koren.
Investitor je, ne shvatajući šta se dešava, pružio ugovor i olovku Draganu. “Hajde, Dragane, urazumi oca. Potpiši ti kao svedok, pa da idemo.” Dragan je uzeo ugovor. Gledao je u papir na kojem je pisala cifra od sto hiljada evra. Gledao je u te nule. A onda je pogledao u oca, koji je stajao ponosno, spreman da izgubi sve, samo da ne izgubi sebe.
Polako, Dragan je uhvatio papir sa obe ruke. Crrr… Zvuk cepanja papira bio je glasniji od grmljavine. Pocepao ga je na pola, pa još na pola. Bacio je komadiće papira u travu, pod staru krušku. “Izvinite, gospodine Kostiću,” rekao je Dragan, a glas mu je bio miran i čvrst, prvi put posle dugo vremena. “Moj otac je u pravu. Pogrešili smo. Ovo parče zemlje nema cenu. Nije na prodaju. Ni za milion.”
Investitor je pocrveneo, promrmljao neku psovku, okrenuo se i otišao ka džipu. Dragan i Života su ostali sami pod kruškom. Dragan je prišao ocu, zagrlio ga i zaplakao na njegovom ramenu kao dete. “Oprosti, tata,” jecao je. “Zaboravio sam ko sam.” Života ga je potapšao po leđima grubom rukom. “Nisi zaboravio, sine. Samo si malo zalutao. Ajde sad kući. Ohladila nam se rakija.”
