Muž je stajao nepomično, blijed kao krpa. Gledao je čas u mene, čas u radnika, kao da ne može da vjeruje šta je upravo čuo.
„Šta si rekao?“, upitao ga je drhtavim glasom.
Radnik se samo nasmijao i ponovio:
„Dobro si čuo. Ja sam bio s njom prije tebe!“
Osjetila sam kako mi noge klecaju. Odmah sam prepoznala čovjeka, ali nisam mogla vjerovati da ga ponovo vidim poslije toliko godina.
„Marko, prestani!“, povikala sam.
Muž se okrenuo prema meni.
„Čekaj malo… Ti njega poznaješ?“
Nisam znala šta da kažem. Istina koju sam čuvala petnaest godina upravo je počela izlaziti na vidjelo.
Marko je sišao sa skele, prišao nam i pogledao me pravo u oči.
„Zar mu nikada nisi rekla ko sam ja?“
Muž je sada bio potpuno zbunjen.
„Hoće li mi neko konačno objasniti šta se ovdje događa?“
Duboko sam udahnula i rekla:
„Marko je bio moja prva ljubav. Bili smo zajedno prije nego što sam tebe upoznala.“
Muž je nervozno odmahnuo rukom.
„Pa šta onda? Svi imamo prošlost. Zašto mi to nikada nisi spomenula?“
Ali Marko nije namjeravao stati.
„Nije ti rekla sve. Pitaj je zašto smo se rastali.“
Osjetila sam kako mi srce ubrzano lupa. Znala sam da više nema smisla skrivati istinu.
„Marko i ja smo se trebali vjenčati“, priznala sam tiho.
Muž me pogledao kao da me prvi put vidi.
„Kako to misliš, trebali ste se vjenčati?“
„Bili smo zaručeni. Ali nekoliko dana prije vjenčanja dogodilo se nešto zbog čega sam otišla i nikada mu se više nisam javila.“
Marko je odjednom prestao da se smije.
„A jesi li mu rekla šta se dogodilo te noći?“
Nastala je neprijatna tišina.
Muž je prišao bliže.
„Kakve noći? O čemu ovaj čovjek govori?“
Tada sam iz torbe izvadila staru fotografiju koju sam godinama nosila sa sobom.
Na njoj smo bili Marko, ja i još jedna osoba.
Kada je muž ugledao fotografiju, lice mu se potpuno promijenilo.
„Odakle ti ova slika?“, upitao je.
„Zašto?“, odgovorila sam. „Poznaješ li nekoga na njoj?“
Muž je polako sjeo na obližnju klupu i uhvatio se za glavu.
A onda je izgovorio rečenicu od koje sam se sledila:
„Zato što je čovjek koji stoji pored vas moj rođeni brat. Onaj za kojeg sam ti rekao da je poginuo prije dvadeset godina.“
Marko je problijedio.
„Tvoj brat? Čekaj… kako se zove tvoj otac?“
Kada je muž izgovorio ime, Marko je ispustio šipku koju je držao.
Pogledao nas je oboje i rekao:
„Nemoguće… Pa onda smo svi mi povezani mnogo više nego što mislite.“
U tom trenutku shvatila sam da slučajni susret na gradilištu možda uopšte nije bio slučajan.
Ali ono što nam je Marko otkrio nekoliko minuta kasnije srušilo je sve što smo vjerovali o svojim porodicama…
