Armin je bio ponos klinike. Mladi hirurg, precizan, hladne glave. Kolege su ga gledale s poštovanjem, a on je pazio na svaki detalj — od mantila do načina kako hoda hodnikom.
Njegov otac Hasan nije se uklapao ni u jedan od tih detalja.
Došao je iz druge države samo da vidi sina. Obukao je najbolju odjeću koju je imao — staru radnu jaknu, čiste farmerke i iznošene cipele. Ruke su mu bile ispucale, pune žuljeva, trajno obojene betonom.
Kad je Armin ugledao oca u hodniku, srce mu je potonulo.
„Babo… zašto nisi rekao da dolaziš danas?“ šapnuo je nervozno.
„Rekao sam… ali si bio zauzet“, odgovorio je Hasan tiho.
Pogledi su već krenuli.
Posebno pogled dr. Leonarda, Arminove kolegice s odjela. Bila je ambiciozna, glasna i uvijek spremna da pokaže ko pripada, a ko ne.
„Oprostite“, rekla je hladno, gledajući Hasana, „ovo je dio klinike za osoblje. Čekaonica za posjete je dole.“
Hasan se zbunio.
„Ja sam… ja sam njegov otac.“
Leonarda je kratko pogledala Armina.
„Nisam znala“, rekla je, ali bez trunke nelagode. „Samo sam mislila…“
Nije završila rečenicu.
Armin je osjetio kako mu lice gori.
„Babo, sjedni tamo“, rekao je brzo, pokazujući klupu na kraju hodnika, dalje od kolega.
Hasan je poslušno krenuo.
I tada se desilo ono što niko nije očekivao.
Hodnikom je dolazio Profesor Keller, glavni načelnik klinike. Razgovor je utihnuo. Svi su se instinktivno ispravili.
Profesor je stao.
Pogled mu nije bio na doktorima.
Bio je na starcu u radnoj jakni.
Prišao mu je polako. Pogledao njegove ruke. Uzeo ih u svoje.
I naklonio se.
„Gospodine“, rekao je glasno, „velika mi je čast.“
Leonarda je problijedila.
Profesor se okrenuo prema Arminu.
„Mladi kolega, vi ste dobar hirurg. Ali znate li zašto?“
Pokazao je Hasanove ruke.
„Jer je neko ovdje nosio teret umjesto vas.“
Zatim se okrenuo Leonardi.
„Doktorice“, rekao je mirno, „vi liječite ljude. Počnite ih prvo — prepoznavati.“
Leonarda je spustila pogled.
Profesor je nastavio:
„Ove ruke nisu prljave. One su temelj ove klinike isto koliko i naši instrumenti.“
Hasan je pokušao povući ruke.
„Ma, profesore… ja sam samo radio“, rekao je.
„Upravo zato“, odgovorio je Keller.
Okrenuo se i otišao.
U hodniku je ostala tišina.
Armin je gledao oca i prvi put u životu vidio ga onakvim kakav jeste — ne kao bauštelca, nego kao razlog svog uspjeha.
„Oprosti mi, babo“, rekao je, glas mu je pukao.
Hasan mu je položio ruku na rame.
„Sine, nije sramota raditi. Sramota je zaboraviti ko te nosio.“
Leonarda se tiho okrenula i otišla drugim hodnikom.
A Armin tog dana nije samo naučio lekciju.
Naučio je koga treba gledati u oči.
