„MAMA, AKO JOŠ JEDNOM UVRIJEDIŠ MOJU ŽENU, VIŠE ME NEĆEŠ VIDJETI!“, viknuo je muž toliko glasno da sam se i ja trgla.
Svekrva je ostala otvorenih usta. Nikada joj se nije suprotstavio, a kamoli povisio ton.
„Ti ćeš zbog nje da se odrekneš rođene majke?!“, povikala je.
„Ne odričem se ja tebe. Ti si ta koja nas tjera od sebe!“, odgovorio je, a zatim uzeo moju burmu sa stola i pružio mi je.
Nisam htjela da je uzmem. Bila sam previše povrijeđena, ne samo zbog svekrve nego i zbog njega. Mjesecima je ćutao dok me je ponižavala.
„Sad si se sjetio da imaš ženu?“, upitala sam kroz suze. „Gdje si bio kada me je nazivala nesposobnom? Kada mi je govorila da dijete možda nije tvoje?“
Muž je spustio pogled. Svekrva je pokušala nešto da kaže, ali ju je prekinuo.
„Čekaj, mama! Šta si rekla za moje dijete?“
Tada sam mu prvi put ispričala sve. Kako mi je pregledala telefon dok sam spavala, kako je zvala moju majku i govorila joj da me nauči redu, kako mi je jednom sakrila novac koji sam ostavila za pregled.
Muž je bio van sebe.
„Zašto mi nisi rekla?“
„Jesam! Svaki put si govorio da je pustim jer je stara i nervozna!“
Svekrva je počela da plače i ponavlja da sam joj okrenula sina protiv nje.
Muž je otišao u spavaću sobu, izvadio kofer i počeo da pakuje naše stvari.
„Kuda ćete?“, pitala je.
„U podstanare. Bolje da plaćam kiriju nego da moje dijete raste slušajući kako mu neko vrijeđa majku.“
Te večeri otišli smo kod moje sestre. Nisam razgovarala s mužem sve do jutra. Tada je sjeo pored mene i prvi put priznao da je godinama izbjegavao sukob s majkom jer ga je odmalena ucjenjivala suzama.
„Znam da sam te iznevjerio. Ne tražim da mi odmah oprostiš, ali neću više dozvoliti da se ovo ponovi.“
Naredne dvije sedmice tražili smo stan. Svekrva je svakodnevno zvala, ali nijednom nije pitala kako sam ja ili kako napreduje trudnoća.
Kada smo se konačno preselili, pojavila se na vratima s kesama dječije garderobe. Mislila sam da dolazi da se izvini.
Umjesto toga, rekla je: „Eto, uspjela si da mi otmeš sina!“
Muž joj je mirno odgovorio: „Mama, možeš da uđeš kada budeš spremna da poštuješ moju ženu.“
Okrenula se i otišla.
Tri mjeseca kasnije rodila sam zdravu djevojčicu. Svekrva je saznala od rodbine i došla u porodilište. Ovoga puta nije pravila scene. Prišla mi je i tiho rekla da joj je žao.
Nisam joj odmah oprostila. Trebalo mi je vremena da ponovo steknem povjerenje.
Danas povremeno dolazi da vidi unuku. Naš odnos nije blizak, ali je pristojan.
A muž? On je konačno shvatio da biti dobar sin ne znači dozvoliti majci da ponižava njegovu porodicu.
Burmu sam ponovo stavila na ruku tek mjesec dana poslije porođaja. Ne zato što je svekrva tražila oproštaj, nego zato što mi je muž svojim postupcima pokazao da više neću morati sama da branim naš brak.
