Za baku Anku, 15. januar nije bio običan dan. Punila je osamdeset godina. Nije joj bilo važno koliko stari – važno joj je bilo obećanje.
Njen sin Milan, koji živi u velikom gradu sa ženom i dvoje djece, rekao je da dolazi na ručak.
„Bićemo do jedan, mama, sigurno“, rekao je.
Anka je ustala u četiri ujutru. Leđa su je boljela, noge oticale, ali nije stajala. Zavijala je sarmu sa suvim rebrima, onako kako Milan voli još od djetinjstva. Mijesila je pogaču, pa mutila starinsku tortu sa orasima – onu koju unuci zovu „baka-torta“.
Do podneva kuća je mirisala na sreću.
Postavila je sto: najbolji stolnjak, kristalne čaše, šest tanjira. Okupala se, obukla cvjetnu haljinu i sjela kraj prozora.
Svaki auto koji bi prošao – srce bi joj zaigralo.
„Evo ih“, šapnula bi.
Ali auto bi prošao.
U jedan je supa već bila mlaka.
U pola dva – hladna.
Telefon je zazvonio tačno u dva.
„Halo, sine?“ javila se radosno.
Nije bio glas. Bila je poruka.
„Mama, izvini… Ne možemo stići. Posao, djeca, gužva… Doći ćemo sljedeći vikend. Srećan rođendan.“
Anka je spustila telefon. Pogledala je u sto. U tortu sa svjećicom „80“. Sjela je sama za čelo stola. Suze su joj kapale u prazan tanjir.
„Srećan rođendan, Anka“, šapnula je sebi.
Ustala je da skloni hranu kad se začulo kucanje.
Srce joj je poskočilo.
Otvorila je vrata – i stala.
Na pragu nije bio Milan.
Bio je mladić u žutoj uniformi pošte.
Zvao se Nikola.
Stao je čim je vidio njene oči. Sto iza nje. Prazninu.
„Bako… da li ste dobro?“ pitao je tiho.
„Dobro sam, sine… samo sam malo…“ glas joj je zadrhtao.
Nikola je pogledao kombi. Pogledao sat. Zatim je ugasio skener i zatvorio vrata vozila.
„Ako taj ručak još važi… ja bih rado bio gost“, rekao je. „Moja baka je pravila istu ovakvu sarmu.“
Anka je zaplakala, ali ovaj put – od olakšanja.
„Ulazi, dijete“, rekla je. „Da ne ostane prazno.“
Nikola je sjeo. Jeo je s poštovanjem, ne žureći. Pričali su. Smijali se. Kuća se ponovo napunila glasovima.
Kad su duvali svjećicu zajedno, Anka nije poželjela da joj sin dođe.
Poželjela je samo da Bog čuva ovog mladića.
Uveče je Milan opet zvao.
„Mama… jesi li bila sama?“ pitao je.
Anka je pogledala u stolicu preko puta sebe.
„Nisam, sine“, rekla je mirno. „Danas me posjetio neko ko je imao vremena.“
I tek tada je shvatila –
neka obećanja se ne ispune,
ali neki ljudi dođu tačno kad treba.
