Kada je otac poginuo u rudniku, kuća je ostala bez stuba, a dvoje djece bez izbora. Majka je zanijemila od tuge, a siromaštvo je ušlo kroz vrata bez kucanja.
Adnan je tada imao osamnaest godina. Bio je najbolji učenik u gimnaziji, đak generacije, sa snom da upiše medicinu u Sarajevu. Njegova mlađa sestra Selma imala je šesnaest, odlična učenica, uvijek s knjigom u ruci i snom da postane učiteljica.
Ali snovi ne jedu hljeb.
Jedne noći, dok je Adnan spavao okružen knjigama iz anatomije, Selma je u tišini spakovala svoje sveske u kartonsku kutiju i gurnula ih pod krevet. Zauvijek.
Ujutro mu je pružila novac koji je majka čuvala ispod dušeka.
„Ti ideš, Adnane“, rekla je mirno. „Ti imaš glavu za velike stvari. Ja ostajem. Neko mora hraniti kuću.“
Adnan je otišao sa suzama i zakletvom da nikada neće zaboraviti.
Prošlo je trinaest godina.
Adnan je postao jedan od najpoznatijih kardiohirurga u zemlji. Luksuzan stan, skupa odijela, ugledno društvo. Oženio je Amru, kćerku moćnog biznismena. Njegove ruke su bile savršeno njegovane – ruke koje spašavaju živote.
Selma je ostala na selu.
Godine rada u malinjaku, u štali i na njivi ispisale su se po njenom tijelu. Sa dvadeset devet godina izgledala je starije. Lice joj je bilo opaljeno suncem, a ruke… ruke su bile grube, ispucale, sa trajnim tragovima zemlje ispod noktiju. Žuljevi su joj postali dio identiteta.
Došao je dan Adnanove velike svečanosti. Dodjela titule primarijusa. Hotel „Evropa“, kristalni lusteri, kamere, elita.
Adnan je insistirao da Selma dođe.
Kad je ušla u salu, razgovori su se na trenutak utišali. Nosila je svoju najbolju haljinu – staru, jednostavnu, kupljenu godinama ranije. Kosa joj je bila skupljena u običnu pletenicu. Stajala je uz zid, držeći čašu soka s obje ruke, pokušavajući sakriti dlanove.
Amra je stajala sa prijateljicama.
„Ko je ova?“ pitala je jedna tiho.
„Njegova sestra… sa sela“, odgovorila je Amra uz kiseli osmijeh. „Jadnica. Samo da ne napravi scenu.“
Adnan je stajao nekoliko metara dalje. Čuo je sve.
Osjetio je kako mu se u grudima nešto lomi.
Kad je došlo vrijeme za govor, Adnan je izašao na binu. Orkestar je utihnuo. Svi su čekali uobičajenu zahvalnicu.
„Molim moju sestru Selmu da mi se pridruži“, rekao je jasno.
Selma je problijedila. Odmahnula je glavom, ali Adnan je sišao, uzeo je za ruku i izveo pred stotine ljudi.
Pod svjetlom lustera, podigao je njenu ruku visoko.
„Ove ruke“, rekao je, a glas mu je zadrhtao, „platile su moje školovanje. Ove ruke su čistile štale dok sam ja učio. Ove ruke su radile na plus četrdeset da bih ja danas stajao ovdje.“
Okrenuo se prema Amri i gostima.
„Vi vidite seljanku. Ja vidim ženu koja je slomila svoje snove da bih ja ostvario svoje.“
U sali je vladala potpuna tišina.
A onda je Adnan uradio nešto što niko nikada nije zaboravio.
Kleknuo je.
Pred svima. U smokingu. Pred kamerama.
Uzeo je Selmine grube ruke i počeo ih ljubiti, jedan po jedan žulj.
„Ti si moj heroj“, rekao je kroz suze. „Bez tebe ja ne bih imao ni ime, ni zvanje, ni obraz.“
Aplauz je eksplodirao.
Selma je plakala, ali ne od stida – nego od ponosa.
Te večeri, svi su vidjeli doktora.
Ali samo je ona znala –
da je čovjeka stvorila ona, svojim rukama.
