Dom za stare “Zlatna jesen” na obodu Beograda bio je jedan od onih skupih, luksuznih objekata koji više liče na hotel nego na bolnicu. Mermerni podovi, umetničke slike na zidovima, pogled na park. Ljiljana, uspešna direktorka marketinga velike strane firme, plaćala je taj dom papreno. Smatrala je da je time rešila “problem” brige o svojoj majci Stani. Mislila je da novac može da zameni prisustvo.
Ljiljana je živela u petoj brzini. Dva telefona, sastanci, službena putovanja, teretana, frizer. Njen raspored je bio isplaniran u minut. Posete majci su bile samo još jedna stavka u tom rasporedu, obaveza koju treba “odraditi” nedeljom popodne, između ručka i pripreme za ponedeljak. Ulazila bi u sobu broj 204, uvek doterana, mirišljava, ali sa telefonom u ruci koji nije prestajao da vibrira. “Ćao, mama. Kako si? Jel’ ti treba nešto? Voće? Sokovi? Jel’ sestre brinu o tebi?” pitala bi brzo, ne skidajući pogled sa ekrana.
Baka Stana, sitna žena sa srebrnom kosom i očima boje ispranog neba, sedela bi u fotelji pored prozora. Njoj nisu trebali sokovi. Nije joj trebao ni taj skupi dom. Njoj je trebala Ljiljana. “Dobro sam, sine,” rekla bi Stana tiho. “Sve imam. Nego… hoćemo li da popijemo kafu? Skuvala sam ja u sobi, imam rešo. Samo pet minuta, da popričamo. Da mi ispričaš kako su unuci.”
Ljiljana bi tada uvek pogledala na svoj skupi sat. “Jao, mama, ne mogu danas kafu. Stvarno žurim. Imam neki krizni sastanak, moram da pošaljem mejlove. Došla sam samo da te vidim i da ti donesem lekove. Popićemo kafu sledeći put, važi? Obećavam.” Stana bi se nasmešila, tužnim osmehom koji je krio okean samoće. “Važi, sine. Sledeći put. Idi ti, radi. Posao je važan.”
Tako su prolazili meseci. “Sledeći put” se nikad nije desilo. Uvek je nešto iskrslo. Rođendan koleginice, kvar na kolima, umor, frizer. Stana je čekala. Svake nedelje bi stavila dve šoljice na mali stočić, nadajući se. I svake nedelje bi jednu šoljicu vratila neopranu u sudoperu. Jednog utorka, Ljiljani je zazvonio telefon usred važnog sastanka. Bio je broj iz Doma. Odbila je poziv. “Ne mogu sad,” pomislila je. “Zvaću ih posle.” Zaboravila je da pozove.
Sutradan je ponovo zvonilo. Opet sastanak. Opet “odbij”. Poslala je poruku: U gužvi sam, dolazim sutra popodne sigurno. Kada je to “sutra” konačno došlo, Ljiljana je parkirala svoj džip ispred doma, noseći veliku kesu sa najskupljom čokoladom i voćem, da se iskupi što se nije javljala. Ušla je u hol, kucajući poruku asistentkinji. Popela se na drugi sprat, otvorila vrata sobe 204 i zastala. Telefon joj je ispao iz ruke.
Krevet je bio prazan. Ali ne samo prazan – bio je onako jezivo, vojnički zategnut. Jastuk je bio savršen, bez udubljenja od glave. Na natkasni nije bilo porodičnih slika, ni Staninih naočara, ni one male ikone Svete Petke koju je uvek držala. Soba je mirisala na hlor i ustajali vazduh, a ne na majčin parfem od ruže. Ljiljana je stajala kao ukopana, dok joj je srce udaralo u grlu kao čekić. “Mama?” pozvala je tiho, nadajući se da je možda u kupatilu. Tišina.
Iza nje se stvorila glavna sestra. Lice joj je bilo ozbiljno, sa onim uvežbanim izrazom saučešća koji Ljiljana nije podnosila. “Gospođo Jovanović… zvali smo vas juče ceo dan. I prekjuče,” rekla je sestra tiho. “Baka Stana je preminula sinoć u snu. Srce je samo stalo. Nije se mučila.” Ljiljani su se noge oduzele. Pala je na onu fotelju u kojoj je njena majka sedela i čekala godinama. “Ali… ali ja sam donela voće… Trebalo je sutra da…” reči su joj se gubile u jecaju.
Sestra je prišla i spustila na sto jednu malu kartonsku kutiju za cipele i belu kovertu. “Ovo je ostavila za vas. Insistirala je da vam damo čim dođete. I rekla je… rekla je da vam prenesemo da se ne ljutite na sebe.” Sestra je izašla, ostavljajući Ljiljanu samu sa kutijom.
Drhtavim rukama, Ljiljana je otvorila kovertu. Unutra je bio novac – svežanj novčanica uredno složenih – i pismo pisano drhtavom rukom, verovatno danima pre kraja. “Mila moja Ljiljo. Ako čitaš ovo, znači da sam otišla. Nemoj da plačeš, sine. Znam da si u gužvi. Znam da imaš puno posla. Zato sam ti u ovoj koverti ostavila pare za moju sahranu. Štedela sam od penzije. Sve sam dogovorila sa pogrebnim, tvoje je samo da potpišeš. Nisam htela da ti oduzimam vreme od posla da juriš papire. Znam koliko ti je svaki minut važan.”
Ljiljana je čitala, a suze su joj padale na papir, razmazujući mastilo. “Samo mi je žao, sine, što nismo popile onu kafu. Skuvala sam je i u utorak, čekala sam te, ali razumem. Direktorka si, moraš da radiš. Ne brini za mene, ja te volim i kad nemaš vremena. Tvoja mama.”
Ljiljana je pogledala u kutiju. Unutra je bila samo jedna stvar – mala, keramička šoljica za kafu, sa talogom koji se odavno osušio. Ona šoljica koju je Stana spremila za “sledeći put”. Ljiljana je vrisnula. Vrisnula je iz dna duše, bacivši onaj prokleti telefon o zid. Razbio se u paramparčad. Imala je milione na računu, imala je stotine zaposlenih, imala je moć… ali nije imala tih pet minuta. I nikad ih više neće imati. Sedela je u praznoj sobi luksuznog doma, grleći hladnu šoljicu, shvatajući prekasno da je trčeći za životom, propustila onaj najvažniji deo života – ljude koji nas vole.
