Starica je naručila samo dva metra drva, jer za više nije imala novca. Kamion je istovario deset, a kad se saznalo da to nije bila greška nego nečija tiha dobrota, niko nije slutio kakav će se lom u toj kući dogoditi iste večeri.
Sin je došao predveče, dok se nebo već zatvaralo, a hladnoća stegla dvorište. Čim je ugledao drva naslagana uz zid, u njemu se podigao bijes.
„Znaš li ti, majko, koliko ja imam troškova?“ povikao je. „Djeca, kuća, računi! A ovdje stoji deset metara drva kao da si sama na svijetu!“
Starica se oslonila na štap, sitna i pogrbljena.
„Sine, ta su drva meni poklonjena… zima je duga, a ja sam sama“, rekla je tiho.
„Uvijek si sama jer sve daješ drugima!“ odbrusio je. „Meni nikad ništa!“
Kad je krenuo da uzme drva, ona mu je stala na put.
„Nemoj, sinko… hladno je.“
Nervozno ju je odgurnuo. Nije mislio da je povrijedi, ali starica je pala u snijeg. Ostala je da sjedi, bez riječi, gledajući u prazno.
„Ustaj, ne glumi“, rekao je grubo i nastavio da tovari drva, ne osvrćući se.
Njegova žena je stajala po strani, blijeda.
„Prestani“, rekla je tiho. „To ti je majka.“
„Ne miješaj se“, odsjekao je.
Kad su stigli kući, peć je gorjela, djeca su bila na toplom, ali njega je nešto stezalo u grudima. Sjeo je za sto, ali nije mogao jesti. Slika majke u snijegu mu se vraćala svaki put kad bi zatvorio oči.
„Pretjerao si“, rekla je žena. „Ovo ti neće izaći na dobro.“
„Pusti“, promrmljao je. „Treba i ona razumjeti mene.“
Te noći se dugo prevrtao po krevetu. Krivica mu se lijepila za misli, ali je tjerao san da dođe. Kad je konačno zaspao, san ga je odveo pravo u djetinjstvo. Vidio je staru kuću, peć kako pucketa i oca kako stoji kraj nje, onako kako je znao zimi, s rukama iza leđa.
„Zar sam te ovako učio?“ upitao je otac mirno.
„Nisam htio…“ promucao je sin.
„Nisi htio, ali jesi“, rekao je otac. „Majka nema rezervni život. Kad se ona ohladi, sine, nema više topline ni za tebe.“
Probudio se sav u znoju, s knedlom u grlu. Pogledao je ženu.
„Idemo kod nje. Odmah“, rekao je tiho.
Kad su stigli, nešto nije bilo kako treba. Dimnjak nije dimio. Vrata su bila odškrinuta.
„Majko?“ povikao je.
Tišina.
Našli su je pored ugašene peći, pokrivenu starim kaputom. Nije se pomjerala. Kleknuo je pored nje, drhteći.
„Majko… oprosti mi. Čuješ li me?“
Nije čula. Ljekar je kasnije rekao: hladnoća, stres, slabo srce.
Sahranio ju je dostojanstveno, kako dolikuje ženi koja je cijeli život davala, a malo tražila. Stajao je kraj njenog groba, spuštene glave, i prvi put zaplakao bez stida.
„Oprosti, majko“, rekao je tiho. „Kasno sam shvatio.“
Godinama kasnije imao je sve. Kuću, grijanje, drva do krova. Ali svake zime, kad bi peć zapucketala, znao je istinu:
nije hladnoća ono što najviše boli,
nego toplina koju si nekome oduzeo kad mu je bila najpotrebnija.
Ponekad ne shvatimo koliko nam roditelji znače dok ne ostanemo bez prilike da im se izvinimo. Ono što im oduzmemo u bijesu, često je toplina koja nas je cijeli život grijala.
