Trpeza je bila spremna još od ranog jutra. Milica je preko stola razastrla najlepši beli stolnjak, onaj koji se vadí samo za Slavu. Kolači su bili poređani u savršenim redovima, žito ukrašeno orasima, a slavski kolač stajao je u sredini, rumen i mirisan. U uglu sobe čekala je ikona, obrisana i okitena svežom grančicom bosiljka, a sveća, visoka i bela, bila je spremna da se zapali čim stigne prvi gost. Kuća je mirisala na domaće, na godine navike i na praznik koji se poštuje srcem.
Radovan je obukao košulju koju nosi samo jednom godišnje, pažljivo zategao kaiš i namestio sako pred ogledalom. Milica je obukla tamnu haljinu i stavila zlatni lančić, poklon od dece iz vremena kad su još dolazila zajedno. Dotjerali su se kao da očekuju punu kuću, smeh, galamu i dečje korake po hodniku. I dok su stajali nasred sobe, zadovoljni što je sve na svom mestu, zazvonio je telefon i tišina je počela da puni prostor brže nego bilo koji gost ikada.
Telefon je zazvonio još ujutro, prerano za slavu. Radovan je pogledao u ekran i već po imenu znao šta sledi. Kratka poruka, bez mnogo objašnjenja: „Tata, nećemo moći da dođemo. Deca su prehlađena, a i put je dug. Nadamo se da razumeš.“ Njegova žena Milica je stajala pored šporeta i mešala žito. Pogledala ga je samo jednom, dovoljno da shvati. Nije pitala ništa. Samo je tiše nastavila da meša, da se ne čuje kako joj ruke drhte.
Do podneva je stigla i druga poruka. Drugo dete, isto objašnjenje, drugačije reči, ali ista praznina. Kuća, koja je decenijama za Slavu bila tesna od ljudi, smeha i dečje graje, ostala je prevelika i tiha. Sto je bio postavljen za desetoro, svećnjak uglancan, kolači složeni kao u izlogu. Milica je zastala nasred kuhinje i sela na stolicu. Suze su joj same krenule.
„Jesmo li mi nešto pogrešili?“ pitala je tiho.
Radovan nije imao odgovor. Seo je pored nje i prvi put posle dugo vremena zaplakao bez stida.
Kad je pao mrak, upalili su sveću i presecli kolač sami. Bez pesme, bez „Živeli“. Samo tišina i pucketanje plamena. Milica je obukla crnu vestu, onu „za goste“, iako je znala da ih neće biti. Radovan je natočio po čašu vina, više iz navike nego iz želje. Sedeli su jedno naspram drugog, kao dvoje ljudi koji su ceo život davali, a sad ne znaju kome.
Tada se začulo kucanje. Tiho, ali odlučno. Milica se trgla, srce joj je preskočilo.
„Ko bi mogao biti?“ prošaputala je.
Radovan je ustao, obrisao lice rukavom i krenuo ka vratima, ne znajući da li da se nada ili da se boji. Kucanje se ponovilo. Sporije. Kao da onaj s druge strane ne želi da smeta, ali mora da bude tu.
Otvorio je vrata. Na pragu je stajala mlada žena sa dvoje male dece. U rukama je držala skromnu kesu i upaljenu sveću u tegli.
„Izvinite… rekli su mi u selu da danas slavite. Ja sam nova ovde. Nemamo nikoga, pa… ako nije problem…“
Milica je prišla iza Radovana, pogledala decu koja su se stidljivo krila iza majke i bez razmišljanja rekla:
„Ulazite, deco. Slava je da se deli.“
Kuća se ponovo ispunila glasovima. Ne onim na koje su navikli, ali živim. Dok je Milica iznosila kolače, a Radovan sipao sok deci, shvatili su da nisu ostali sami. Možda su njihova deca bila daleko, ali vrata koja su ostala otvorena – vratila su smisao svemu. Slava nije bila u broju gostiju. Bila je u srcu koje još zna da primi.
