Bio je običan zimski dan, siv i hladan, onaj koji nema ime ni značenje osim što podseća koliko život ume da bude težak. Ulice su bile pune ljudi koji su žurili svojim obavezama, noseći kese, telefone prislonjene uz uho, misli daleko od svega osim od sebe. Izlozi su blještali, ali za Anu taj sjaj nije značio ništa. Ona je tog dana imala samo jednu brigu.
Ana je bila samohrana majka, tiha žena u kasnim tridesetim, sa umornim očima koje su prerano videle previše. Pre nekoliko nedelja ostala je bez posla u maloj trgovini u kojoj je radila godinama. „Smanjenje troškova“, rekli su joj, bez mnogo objašnjenja. U džepu svog iznošenog kaputa nosila je poslednjih šeststo dinara. To je bio sav njen svet do kraja meseca.
Sledećeg dana bio je rođendan njenog sina Luke. Punio je sedam godina. Dani su mu prolazili u istoj želji – da za rođendan ima tortu. Ne veliku, ne skupu, samo „onu sa čokoladom i šarenim mrvicama“, kakvu je gledao svaki put kada bi prolazili pored male poslastičarnice u kraju.
Ana je stajala ispred izloga i gledala u tortu kao da je nešto nedostižno. Ruke su joj drhtale, ne samo od hladnoće. Cena je bila tri puta veća od onoga što je imala. Ljudi su prolazili pored nje, neki je okrznu, neki promrmljaju nešto, niko se ne zaustavlja. Suze su joj same krenule niz lice, tiho, bez jecaja. Osećala se nemoćno, kao da je izneverila sopstveno dete.
Pitala se kako da dođe kući i kaže mu da torta ne postoji. Kako da objasni detetu da ljubav nekad nije dovoljna da popuni prazninu na stolu. Grudi su joj se stezale, a koraci su joj postajali sve teži.
Tada su se vrata poslastičarnice otvorila, a zvonce iznad njih zazvonilo je kratko i oštro. Iz topline unutrašnjosti izašao je muškarac srednjih godina, krupan, ozbiljnog lica, sa rukama koje su govorile da su navikle na težak rad. Nosio je belu kecelju umrljanu brašnom.
Ana se trgnula i instinktivno napravila korak unazad, misleći da će je oterati. Umesto toga, muškarac je pogledao pravo u nju i rekao:
„Gospođo, stojite ovde već neko vreme. Smrznućete se.“
Oborila je pogled.
„Izvinite… samo sam gledala. Odlazim odmah.“
„Sačekajte“, rekao je kratko, ali bez grubosti. „Uđite unutra. Bar da se ugrejete.“
Nije imala snage da odbije. Ušla je. Toplota i miris pečenog testa ispunili su prostor. Muškarac joj je pokazao mali sto pored zida.
„Sedite. Donesuću vam čaj.“
Dok je sedela, stezala je novac u džepu, razmišljajući kako da objasni da nema para. Muškarac se vratio sa čajem i tanjirom toplih peciva.
„Jedite“, rekao je. „Lakše je posle.“
Glad je pobedila stid. Jela je polako, a suze su ponovo krenule.
„Kome je rođendan?“ upitao je iznenada.
„Mom sinu… sutra“, odgovorila je tiho. „Hteo je tortu. Mislila sam… ako imate neku od juče, ili bar parče. Samo da stavim svećicu.“
Muškarac je ćutao nekoliko sekundi. Zatim je ustao i otišao do vitrine. Ana je gledala kako uzima baš onu tortu iz izloga. Srce joj je potonulo, mislila je da je pogrešila što je uopšte ušla.
Ali on je tortu pažljivo spakovao u kutiju, dodao još nekoliko kolača i vratio se do nje. Spustio je sve na sto.
„Ovo je za vašeg sina.“
Ana je zanemela.
„Ne mogu… ja nemam…“, promucala je, vadeći novac. „Molim vas…“
Odmahnuo je glavom i blago joj gurnuo ruku nazad.
„Sačuvajte to. Trebaće vam.“
Pokazao je rukom ka maloj slici na zidu iza kase.
„Pre nekoliko godina, moje dete je bilo bolesno. Teško. Tada sam sebi obećao da, ako ikada budem u prilici, neću okrenuti glavu od roditelja koji se bore.“
Ana je zaplakala, ovog puta glasno, bez srama.
„Vi večeras niste dobili tortu od mene“, rekao je tiho. „Dobila ju je jedna majka koja se trudi. To je sve.“
Izašla je napolje noseći kutiju i kesu, sa osećajem kao da joj je neko skinuo ogroman teret sa leđa. Hladnoća više nije bolela. Na kraju ulice okrenula se i pogledala kroz izlog. Muškarac je stajao iza kase, vraćajući se svom poslu, kao da se ništa posebno nije desilo.
A Ana je znala – desilo se nešto veliko.
Shvatila je da dobrota često dolazi u najobičnijem obliku i da ponekad jedan nepoznat čovek može vratiti veru u svet onda kada je najpotrebnije.
