Restoran „Kristal“ bio je mesto gde se okupljala gradska elita, gde su se poslovi sklapali uz šampanjac i kavijar. Dara je tu radila kao glavna konobarica već pet godina. Bila je lepa, uvek doterana, sa profesionalnim osmehom koji nikada nije silazio s lica. Malo ko je znao da živi u iznajmljenoj garsonjeri na periferiji i da je opsesivno bežala od siromaštva. Odrasla je u domu za nezbrinutu decu, bez roditelja, i još tada se zaklela da nikada više neće biti „niko i ništa“.
Upravo zato, Dara nije podnosila Savu.
Savo je bio lokalni prosjak, starac sa dugom, slepljenom bradom i kaputom koji je odavno izgubio oblik. Nije prosio – samo bi stajao kraj ventilacionog otvora restorana, tamo gde je izlazila toplota iz kuhinje. Ponekad bi, kad bi gužva splasnula, pokušao da uđe u predvorje, tek da se malo ugreje.
Dara ga je uvek terala. Bez razmišljanja.
„Gubi se odavde“, šaputala bi mu oštro, pazeći da gosti ne čuju. „Smetaš mušterijama. Zvaću policiju.“
Savo bi je svaki put pogledao tim svojim vodenim, plavim očima, u kojima je bio neki neobjašnjiv mir, i povukao se bez reči. Nikada joj nije odgovorio ružno. Nikada je nije opsovao. Samo bi uzdahnuo i nestao u mraku. Taj pogled je Daru najviše nervirao – podsećao ju je na život koji je ostavila iza sebe.
Te noći grad je zahvatila snežna oluja kakvu nisu pamtili. Vetar je zavijao, sneg je padao horizontalno, a temperatura se spustila duboko ispod nule. Restoran je bio pun, topao, obavijen mirisom skupih jela i parfema. Dara je radila brzo, mehanično, nadajući se dobrom bakšišu.
Oko deset sati, vrata su se naglo otvorila. Vetar je u restoran ugurao Savu zajedno sa oblakom snega. Bio je promrzao, modar u licu, tresao se. Nije tražio hranu. Samo je stao kraj radijatora i sklopio ruke.
„Konobarice! Šta je ovo?“ viknula je jedna gospođa u bundi. „Je li ovo restoran ili svratište?“
Dari je srce lupalo. Menadžer ju je pogledao preko sale. Znala je da joj posao visi o koncu. Prišla je Savi besna.
„Rekla sam ti da ne dolaziš!“ prosiktala je i uhvatila ga za rukav.
„Samo minut… samo da osetim prste…“ promucao je, cvokoćući.
„Napolje. Odmah.“
Otvorila je vrata i gurnula ga u snežnu noć. Savo je pao. Pokušao je da ustane i pružio ruku ka njoj, kao da želi nešto da kaže. Vetar je progutao njegove reči.
Dara je zalupila vrata i zaključala ih.
„Izvinite, gospodo“, rekla je gostima uz osmeh. „Neće se ponoviti.“
Radila je do kraja večeri, ali joj se prizor starca u snegu uporno vraćao.
Ujutro je grad bio okovan ledom. Kada je došla na posao, zatekla je policiju u restoranu. Menadžer je bio bled. Jedan policajac joj je prišao.
„Jutros smo pronašli telo starijeg muškarca. Smrznuo se tokom noći. Kažu da ste ga vi poslednji videli.“
Dara je pokušala da govori, ali joj se glas lomio.
„Ja… samo sam ga zamolila da izađe…“
Policajac joj je pružio izgužvanu kovertu.
„Našli smo ovo kod njega. Na koverti piše vaše ime.“
Unutra nije bilo novca. Samo pismo i polovina stare novčanice od sto maraka.
Dara je vrisnula. Iz novčanika je izvadila drugu polovinu – jedinu uspomenu iz doma. Dve polovine su se savršeno spojile.
Pismo je drhtavim rukopisom govorilo sve.
Bio je to njen otac.
Dara je pala na kolena usred restorana, stežući pismo i novčanicu uz grudi. Vrisak koji je ispunio „Kristal“ bio je jači od svake muzike.
Kažu da nakon toga nikada više nije radila tamo. A da se svake zime, za najvećih mećava, može videti kako luta gradom, tražeći nekoga u snegu – držeći u ruci polovinu novčanice koju nikada nije mogla da potroši, jer je cena koju je platila bila previsoka.
