Visoko na obroncima Stare planine, gde vetar ne pita ni za godišnje doba ni za milost, živeo je stočar Milutin. Bio je ćutljiv i tvrd čovek, oguglao na samoću i surove zime. Godinama mu je jedino društvo bio pas Grom, snažan mešanac planinskih rasa, nekada brz i neumoran, a sada već u godinama, sa osedelom njuškom i sporijim korakom. Iako ostareo, Grom je Milutinu bio važniji od bilo kog alata – verovao je da ga taj pas čuva bolje od brave i puške. Sve dok se nije desila jedna noć koja je sve promenila.
Ujutru, dok se magla još vukla po livadama, Milutin je izašao iz kolibe i ugledao tragove krvi u snegu. Jedno jagnje je nestalo. Najjače u stadu. Vuk je prišao nečujno, iskoristio noć i odneo plen tik uz tor. U Milutinu je nešto puklo. Za čoveka koji živi od stoke, takav gubitak boli kao rana na telu. Ali još više od gubitka bolela ga je misao da pas nije obavio posao.
Našao je Groma iza kolibe, sklupčanog u senu. Bes mu je zamutio razum.
„Tu spavaš?“ viknuo je i šutnuo psa. „Vuk mi odnosi jagnje, a ti ni da zalaješ!“
Grom je skočio zbunjen, mašući repom, ne shvatajući zbog čega je gazda ljut. To mahanje repom Milutina je dodatno razjarilo.
Kasnije tog dana, svratili su i drugi stočari. Milutin je, iz inata i sramote, sav bes svalio na psa.
„Ostario je“, govorio je. „Samo jede džabe. Ne treba mi više.“
Uzeo je drvenu batinu. Grom mu je, verujući, prišao. Udarac je pao. Pa još jedan. Pas je zacvileo i povukao se.
„Marš odavde!“ vikao je Milutin. „Ne vraćaj se više!“
Grom je stajao na ivici šume, gledao gazdu bez trunke zlobe, pa se, šepajući, izgubio u magli.
Te noći Milutin nije mogao da zaspi. Tišina oko kolibe bila je teža nego ikad. Oko ponoći ovce su se uznemirile. Ne obično – već panično. Milutin je zgrabio sekiru i istrčao napolje.
Ovog puta nije bio jedan vuk. Bio je čopor.
Vođa je krenuo pravo na njega. Milutin se okliznuo, pao, sekira mu je ispala. U tom trenutku, kada je pomislio da je kraj, iz tame se prolomio urlik.
Grom.
Pas koga je oterao. Star, prebijen, ali vođen instinktom jačim od bola. Skočio je na vuka i zaklonio Milutina sopstvenim telom. Borio se sam protiv trojice. Krv je natapala sneg, ali Grom nije odstupao.
Vukovi su se na kraju povukli, oterani otporom i Milutinovim povicima. Ostala je tišina i teško disanje.
Milutin je pao na kolena pored psa.
„Oprosti mi…“ ponavljao je, gušeći se u suzama.
Grom je jedva otvorio oči. Poslednjim dahom liznuo je gazdinu ruku – bez prekora, bez straha. Samo vernost.
Pas je uginuo tu, ispred praga.
Milutin ga je sahranio pored kolibe. Nikada više nije uzeo drugog psa.
Govorio je samo:
„Imao sam jednog koji je bio bolji od mene.“
