Kasnije sam saznao da dečak nije slučajno završio u mojoj prikolici. Imao je samo deset godina, a iza sebe je već nosio priču od koje bi i odraslom čoveku zastala knedla u grlu.
Kroz suze mi je ispričao da ga je nepoznati muškarac namamio obećanjem da će ga odvesti kod majke koja je radila u Nemačkoj. Umesto toga, zatvorili su ga u napuštenu kuću, oduzeli mu telefon i danima mu davali samo malo hleba i vode.
Kada je dobio priliku, sakrio se među palete u kamionu, nadajući se da će ga neko pronaći.
Odmah sam pozvao policiju i hitnu pomoć. Dok smo čekali, dao sam mu svoju jaknu, sendvič i vodu. Držao me je za ruku i neprestano ponavljao:
„Čiko, molim vas, nemojte me ostaviti. Samo želim da vidim mamu.“
Te reči nikada neću zaboraviti.
Policija je pokrenula istragu, a nekoliko dana kasnije saznao sam da je dečak prijavljen kao nestao. Njegova majka ga je tražila skoro mesec dana.
Nedelju dana kasnije zazvonio mi je telefon. Sa druge strane čuo se ženski glas koji je plakao.
„Da li ste vi čovek koji je pronašao mog sina? Želim samo nešto da vam kažem…“
Kada mi je izgovorila sledeće reči, nisam mogao da zadržim suze.
Ali najveće iznenađenje čekalo me je mesec dana kasnije, kada su se ispred moje kuće zaustavila dva automobila, a iz jednog je izašao upravo taj dečak, noseći u rukama malu kutiju.
Kada sam je otvorio, zanemeo sam…
