„Momak, odakle si, kažeš? Iz Beograda? A znaš li ti uopšte koliko je težak posao ovde kod nas?“
Rekao sam mu da sam spreman da radim bilo šta, samo da pošteno zaradim. Pogledao me nekoliko sekundi, a onda se nasmejao i rekao:
„Slušaj, meni ne treba neko ko će samo da radi. Treba mi čovek na koga mogu da računam. Ako si takav, počinješ sutra.“
Nisam mogao da verujem koliko sam imao sreće. Već sledećeg jutra bio sam u restoranu. Radio sam od jutra do mraka, pomagao u kuhinji, nosio piće, čistio stolove. Gazda je bio strog, ali pravedan.
Posle nedelju dana pozvao me je u kancelariju i pružio mi kovertu.
„Evo ti nešto novca unapred. Znam da si došao bez mnogo para. Nemoj da brineš za smeštaj i hranu, to je moja briga.“
Ostao sam bez reči. Nisam očekivao takvu dobrotu od potpunog stranca.
Prošla su dva meseca. Jednog dana u restoran je ušao čovek koji me je prepoznao po govoru. Kada je čuo da sam iz Srbije, počeo je da dobacuje neprijatne komentare.
Gazda je sve čuo, prišao mu i mirno rekao:
„Dok si u mom lokalu, svakog čoveka ćeš poštovati. Ovaj momak radi pošteno i za mene je kao član porodice. Ako ti to smeta, vrata su tamo.“
Tog trenutka shvatio sam koliko sam pogrešio što sam nekada ljude procenjivao prema tome odakle dolaze.
Ali najveće iznenađenje dogodilo se poslednjeg dana sezone.
Gazda me je pozvao kod sebe, stavio na sto kovertu i rekao:
„Ovo nije samo tvoja plata. Ima nešto što ti nisam rekao kada si prvi put ušao u moj restoran…“
Kada mi je ispričao svoju priču i pokazao staru fotografiju, oči su mi se napunile suzama. Jer čovek sa fotografije bio je neko koga sam veoma dobro poznavao…
