Rekao mi je da problem nije u meni, da sam mu veoma privlačna i da me voli, ali da već duže vreme ima poteškoće o kojima ga je sramota da govori.
Priznao mi je da je i u prethodnoj vezi imao sličan problem, zbog čega je njegova bivša partnerka počela da sumnja da je više ne voli.
„Plašim se da ćeš i ti pomisliti isto i ostaviti me“, rekao je tiho.
Bilo mi ga je žao, ali istovremeno sam osećala veliko olakšanje jer sam konačno čula šta ga muči.
Objasnila sam mu da meni nije najvažniji broj odnosa, već da osećam da me želi i da možemo otvoreno da razgovaramo o svemu.
Predložila sam mu da poseti lekara, jer sam čitala da stres, umor, hormoni i određeni lekovi mogu uticati na želju i seksualno funkcionisanje.
Međutim, tada mi je priznao još nešto što me je potpuno iznenadilo.
„Postoji jedan razlog zbog kojeg izbegavam odnose s tobom, a nisam imao hrabrosti da ti kažem.“
Pitala sam ga o čemu se radi.
Spustio je pogled i rekao da je pre nekoliko meseci bio na lekarskim pregledima i da su mu pronašli zdravstveni problem zbog kojeg uzima terapiju.
Nije želeo da me opterećuje, pa je sve vreme ćutao.
Zagrlila sam ga i rekla mu da ne mora sam da prolazi kroz to.
Ali onda sam ga pitala nešto što mi već danima nije izlazilo iz glave:
„Zašto mi nisi verovao dovoljno da mi to kažeš?“
Njegov odgovor me je pogodio više nego što sam očekivala.
„Zato što sam se plašio da ćeš, kada saznaš celu istinu, shvatiti da sa mnom možda nikada nećeš imati život kakav želiš.“
Tek tada sam razumela da naš najveći problem nije razlika od 13 godina, niti koliko često imamo odnose, već strah da jedno drugom kažemo ono što nas zaista muči.
Ipak, ostala je jedna dilema.
Da li je ljubav dovoljna kada se potrebe dvoje ljudi toliko razlikuju ili je iskren razgovor tek početak mnogo teže odluke?
