…stigla pred zgradu, pozvonila sam na interfon, ali niko nije odgovarao. Već sam htela da odem kada je jedna starija komšinica izašla iz ulaza. Pitala sam je da li tu živi moj brat, a ona me je čudno pogledala i rekla:
„Živi, dete, ali jesi li sigurna da želiš da ga vidiš?“
Nisam razumela šta hoće da kaže. Popela sam se na treći sprat i pokucala na vrata. Posle nekoliko minuta otvorila mi je njegova devojka. Kada me je ugledala, prebledela je.
„Šta ti radiš ovde?“, upitala me je drhtavim glasom.
Rekla sam da sam došla da iznenadim brata. Umesto da me pozove unutra, počela je da plače.
Tada sam iz stana čula bratov glas:
„Ko je došao?“
Kada se pojavio na vratima, ostala sam bez reči. Bio je mršav, bled i jedva je stajao na nogama. Moj nekada veseli i nasmejani brat izgledao je kao potpuno drugi čovek.
Zagrlila sam ga i pitala šta se dešava. On je spustio pogled i tiho rekao:
„Sestro, oprosti mi što te nikada nisam pozvao. Nisam želeo da me vidiš ovakvog.“
Ušli smo u stan, a onda mi je njegova devojka ispričala istinu. Brat je već dve godine vodio tešku borbu sa bolešću. Izgubio je posao, a gotovo svu ušteđevinu potrošili su na lečenje.
Ona je radila dva posla, brinula o njemu i nikada ga nije napustila.
Tada sam shvatila koliko sam pogrešila što sam je godinama krivila.
Ali ono što me je potpuno slomilo dogodilo se kada je brat izvadio staru kutiju iz ormara.
Unutra su bila sva pisma koja mi je napisao, ali nikada nije imao hrabrosti da ih pošalje.
Na poslednjem je pisalo:
„Ako mi se nešto dogodi, molim te, čuvaj nju. Ona je jedina ostala uz mene kada su svi drugi otišli.“
Počela sam da plačem, a onda mi je njegova devojka rekla nešto što nikada neću zaboraviti…
„Postoji još jedan razlog zašto te nismo zvali. I mislim da je vreme da saznaš istinu…“
